Новости

ПЕТА НЕДЕЉА ЧАСНОГ ПОСТА,

„У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“. Ово је стара народна мудрост,  која је свима добро позната.  Ако значење ове мудрости пренесемо на наш живот, доћи ћемо до закључка да се мали број наших мука и невоља завршава јунаштвом и истинским добром. Зашто? Зато што ми добрим сматрамо само оно дјело које нам доноси неко олакшање и добитак у нашим животима. Међутим, свако искушење, исказано неком невољом и муком сматрамо незаслуженим и неоправданим и наравно, убјеђени смо како се то нама никако десити није требало.

За нас следбенике Христове, хришћане,  ова мудрост има још један дубљи смисао. У хришћанству се под добром сматрају врлине а под муком искушење кроз која пролазе они што заповјести јеванђелске испуњавају. Свака врлина има силу и благодат да оснажи, ојача онога који је чини. Исто тако и сваки грех удаљава душу од Бога и отвара врата зла још шире. Човјек као апсолутно слободно биће, самостално се опредјељује за добро или зло, грех или врлину.  Врлина као дар Божији, (јер онај који чини добро испуњава заповјести Божије), омогућава човјеку да се врати у првобитно достојанство које је имао у Богу, прије преступа заповјети да не једе плода са дрвета познања добра и зла. Преступом заповјести човјек је својом непослушношћу, изабрао пут без Бога. хотећи се изједначити са Богом изабрао је пут смрти и ништавила. Међутим из Господ из љубави своје не жели да створења његова остану у ништавилу и смрти, него им даје могућност,  својим оваплоћењем, страдањем на Крсту и на крају Васкрсењем да слободно могу сви да бирају, хоће ли остати у смрти без Бога или чињењем врлина, помоћу благодати Духа Светога, ући у живот са Богом, јер без Бога нема живота. У данашњем јеванђељу, Господ Исус Христос нам пророчки описује своје муке и страдање које ће претрпјети ради нас, као и нјвеће чудо које се има десити и које ће потврдити Његову свемоћ, а нама отворити врата Царства небеског, а то је Његово и Васкрсење из мртвих.

Пошто Христос већ по трећи пут најављује воје страдање, као и страдање свих који га следе, двојица ученика Јован и Јаков, синови Заведејеви, „Дођоше пред Њега говорећи: Учитељу хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити“. Како би поучио прво ученике а преко њих и све нас остале, следбенике своје, Христос им рече: „Шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: Дај нам да сједнемо један с десне стране теби а други са лијеве, у слави твојој“(Мк. 10,35-37). Услед искушења браћа траже славу само за себе, не схватају да се то добија нарочитом припремом. Ту нема протекције нити веза помаже, мора се заслужити, а како? Испуњавањем заповјести па ако је потребно и ако искушења буду донијела и Страдањем за Њега облачењем у Њега. Онако као то преподобни о, Јустин говор: „Све људско, смртно мора да се обуче у Христа, као било вјечито са Христом“. Ваљало би знати да су Јевреји као народ имали погрешно, и још увјек имају учење о хиљадугодишњем царству Христовом. Јер су сматрали да ће Христос доћи и основати хиљадугодишње царство, на земљи и зато нису  имали разумјевања за учење Христово о Царству небеском. Међутим шта се дешава? Христос кроз слабости и искушење својих ученика изобличава сличне слабости и  свих људи и показује начин на који се лече. Чувши питање ученика Христос им узвраћа питањем у којем се уствари налази одговор на тајну односа врлине и страдања, греха и краткотрајног уживања: „Не знате шта иштете, можете ли пити чашу коју ја пијем и крстити се крштењем којим се ја крастим?“ Ови изрази значе да морамо бити спремни на мучење и страдање када постанемо христови, јер су војске оних који су страдали свједочећи истину Васкрсења Христовог. У даљем тексту јеванђеља Исус изговара врло значајне поуке, у којима даје истински смисао и суштину вршења власти: Владар је служитељ и слуга људима који су под његовом влашћу. Христос решава проблем власти као нико ни прије ни послије Њега. Проблем власти је уствари проблем постојања, проблем хијерархије и силе, јер треба да постоји исто начело и устројство на земљи као што је на небу. На небу све што је веће служи мањем, све што је ниже добија за постојање од вишег, а све скупа од Највишег. Како у духовном тако и у матријалном свету, у природи: сунце као највеће свјетило служи свима другим и они се од њега напајају и добијају и свјетло и топлоту, оно служи земљи и свему на њој. Кроз природу Бог служи свим створењима и стварима. Људи су само одступивши од Бога, начинили изузетак својим егоцентричним, саможивим и гордим самољубљем. Они управљају заповједајући а не служећи. Христос, Богочовјек долази да то исправи да и међу људе уведе небески поредак, управљати и владати служећи. То је уствари монархија богом дана коју је црква заговарала, а која је била у сретна времена, док су владари, монарси на хришћански начин разумјевали владавину, док су владали бринући о онима који су им повјерени. Савршени примјер је сам Господ Исус Христос, који је неуморни слуга нашем спасењу, обогочовјечењу, обожењу и охристовњењу. Од Христа је обичај да владар пере ноге нижим од себе у хијерархијском поретку, јер је Он сам опрао ноге својим ученицима како би им примјером својим показао како се треба понашати онај који хоће да први буде, да служи тј. да служењем влада. То је владевина од Бога и по Богу у којој неможе бити потлачених и поробљених, него сви скупа у љубави Христа Створитеља славе и величају и једни друге већима чашћуи чине. Нека је на здравље и спасење и ова данашња Света Литургија, и нека Господ милостиви, свима нама помогне да се у Царству небеском нађемо на оној страни коју ће Господ познати и признати као своју.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>